Сеча кнезова |
|
Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама, који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку. Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале сечу кнезова, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини. По правцима којима су дахије кренуле у сечу кнезова, буљубаша, свештеника, кметова, хајдука, трговаца и других знатнијих људи, можемо обележити главна жаришта буне која ће одмах уследити. То су: источна Србија, Шумадија и западна Србија. Биланс жртава је стравичан. Почев од првих жртава, кнеза Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Ваљеву, кнеза Петра у Ћуприји и многих других, до задње, погубљење Хаџи Рувима, бројке се разликују. Михајло Пејић, протопрезвитер земунски,03. фебруара, пише митрополиту Стервану Стратимировићу и ово: "Тако о данас 72. мертве главе, које кнезовске, које свјашченическе, које од прочи, и све от поглавити људи, и једнако мертве главе у Београд доносу се..." У писму српских старешина А. Италинском, руском посланику у Цариграду, од 03. маја 1804. по СК, уз описе дахијских насиља, наводи се и цифра од 150 "кнезеј и прочих отмјених људеј жизни својеја невино лићисасја". Поред тога дахије су приморавале становништво да преда оружје. Због тога је народ бежао у шуме, а негде чак и пружао отпор и нападао јањичарске одреде. Од оних српских поглавара који су избегли сечу, неки су се склонили, док су оне "природне поглавице" одмах организовале људе у својим крајевима. У западној Србији то су били Јаков Ненадовић и синовац му Прота Матеја, као и Милан Обреновић, у Шумадији Карађорђе уз помоћ хајдучког харамбаше Станоја главаша и других, а у источној Србији то је био Миленко Стојковић из Кличевца, уз помоћ кнеза Момира Дугалића из Лучице, Перта Добрњца из Добрње и других.
|